Čuveni japanski pisac Haruki Murakami je, pored ostalih, napisao i knjigu koja nosi naslov „O čemu govorim kada govorim o trčanju“. Pisati o trčanju značilo bi (gotovo) isto što i pisati o Stefanu Mihajlovu.
Odgovori ovog mladog atletičara iz Pančeva su, u najmanju ruku, lične lekcije koje je naučio vežbajući, uz napore koji su pitanje njegovog izbora. Možda nisu ni opštevažeći, ali ako ništa drugo, to je sam on, onakav kakav jeste.
Poput Albera Kamija, koji je tvrdio da je mnogo toga što zna o moralu i dužnosti naučio iz fudbala, Murakami veruje da je većinu onoga što zna o pisanju naučio iz trčanja. I ako vam se ovaj uvod, od naslova do ovog trenutka, učinio poznatim, a čitali ste pomenutu knjigu, da! – to je prilagođen Murakamijev tekst, jer ono o čemu on govori kada govori o trčanju jesu napor, odricanje i ljubav. Isto ono što za Leksikon govori i Stefan Mihajlov.
Lokalne vesti (u daljem tekstu – LV): Koji je to trenutak kada prepoznaješ da je atletika tvoja buduća staza?
Stefan Mihajlov (u daljem tekstu – Stefan): Nakon velikog i neočekivanog uspeha na Školskoj olimpijadi omladine Vojvodine ŠOSOV u Somboru. Bilo je to 2014. godine i zauzeo sam prvo mesto u trci na 100 metara. Na preporuku moga nastavnika fizičkog vaspitanja, a ujedno i odeljenjskog starešine Dragana, da se oprobam u atletici – rešio sam da ozbiljno počnem da treniram atletiku. I nisam pogrešio. Do tada sam trenirao najpre džudo, a potpom i streljaštvo. Tako se dogodilo da sam na tom pomenutom takmičenju uzeo zlatnu medalju i u streljaštvu sa ekipom pančevačke OŠ ,,Miroslav Mika Antić“.
LV: Koji dosadašnji uspeh smatraš najznačajnijim?
Stefan: Što se tiče takmičenja u našoj zemlji moram da se pohvalim da sam u svom godištu najbolji pune tri godine, tako da sam bio državni prvak u kategoriji mlađih juniora i na 100 i na 200 metara. Takođe, tri godine zaredom pobeđujem i na takmičenjima u regionu. Kao član reprezentacije sam na balkanskim prvenstvima osvojio dve srebrene i jednu brozanu medalju sa štafetom 4 x 100 metara, a posebno se ponosim svojim prošlogodišnjim učešćem na Evropskom prventvu u Đeru (Mađarska), jer sam prvi Pančevac koji je učestvavao na takvom takmičenju, u disciplini na 100 metara. I ono što mi je posebno drago, veoma sam uspešno prezentovao ETŠ „Nikola Tesla“ Pančevo, a to je škola koju pohađam. Sa svakog takmičenja sam se vratio sa nekim odličjem. Ove godine sam državni školski prvak na 100 metara u kategoriji učenika srednjih škola od prvog do četvrtog razreda.
LV: Pronosiš i nastavljaš sportsku slavu našeg grada. Bravo! A, gde se vidiš za, recimo, deset godina kada je reč o tvojoj sportskoj karijeri?
Stefan: Od ove sezone sam član AK „Partizan 1945“ iz Beograda. Moji lični kao i sportski planovi su se mnogo promenili u odnosu na to dok sam trenirao u Pančevu. Uslovi u kojima treniram, podrška trenera i drugara iz Kluba je na zavidnom nivou. Planovi su mi ambiciozni, od istrčavanja normi za Balkansko prvenstvo do norme za Svetsko prvenstvo. Sledeća godina mi je veoma bitna, pa u zavisnosti od rezultata i uslova koji mi se budu ukazali – zavisiće i da li ću ostati da se takmičim u Srbiji, što bih najviše želeo, ili ću ipak okušati sreću negde preko.
LV: Naporni treninzi traže odmor. Kako i gde voliš da odmaraš?
Stefan: Vremena za odmor i izlaske gotovo da nemam. Ukoliko se ukaže prilika, a to je, ako nemam takmičenje, najčešće nedelja prepodne, volim da odem sa drugarima na pecanje. Pecamo na Tamišu. Nas četvorica, Uroš, Miloš, Marko i ja smo sportski ribolovci amateri i sve što upecamo vraćamo u reku.
LV: Postoji li neki moto kojim se bodriš? Koja je tvoja misao-vodilja pred trku?
Stefan: Moj moto je „No pain no game“ (Bez bola nema takmičenja). A o čemu mislim pred trku to ipak neka ostane tajna : )
Autor: G.V.
Fotografije su lična arhiva Stefana Mihajlova
