Htela to ili ne, pančevačka mlada pesnikinja neće moći da – tokom svoje buduće karijere – prenebregne ovu godinu. Sve i da je negde zaturi, nema sumnje da će je buduće pisane književne biografije podsećati da je 2019. godine, sa svega šesnaest godina, objavila prvu samostalnu zbirku pesama.
Nomen est omen ili Ime je znamenje, kaže latinska izreka. Po svojoj zvučnosti, ime Antonela podseća na antologije. U kojima se nalazi i u kojima će se smeštati njena poezija.
Antonela Mik poeziju i prozu piše od malih nogu, bavi se fotografijom, a namerava da studira grafički dizajn.
Tokom ove godine objavljena je vaša prva samostalna zbirka poezije, sa naslovom „Kutija nepravilnog oblika“. Nekoliko samosvojnosti nosi vaše izranjanje u srpski književni prostor. Najpre, imali ste svega 16 godina kada je knjiga objavljena uz podršku Vršačke afirmacije umetnika „Ars“; učenica ste četvrte godine Tehzničke škole „23. maj“ u Pančevu i svojom istančanom poetikom po ko zna koji put dokazujete da je sklonost ka prirodnim naukama neprikosnoveni atribut u kreiranju poetskih kompozicija, u izrazu, u odabiru reči, u preciznosti demistifikacije sadržaja koji je pesnik odabrao da o(t)peva; prva promocija je održana u Elektrotehničkoj školi „Dositej Obradović“ u Alibunaru što je, opet, iskorak iz običnosti. Za promocije se biraju konvencionalno medijski atraktivniji prostori, a vi ste se odlučili za atraktivniju, kritičniju, iskreniju… publiku. Za svoje vršnjake. I bila je to jedna izuzetna promocija u kojoj je neobična bila uzajamna pažnja, zainteresovanost i promišljenost.
Antonela, šta u ovom trenutku smatrate najznačajnijim što vam se dogodilo u životu?
Antonela Mik (u daljem tekstu Antonela): Sve značajno što je počelo da mi dolazi jeste kada sam krenula da delim svoju umetnost sa ljudima, prvenstveno fotografije putem društvenih mreža, pa onda i poeziju objavljivanjem zbirke pesama ,,Kutija nepravilnog oblika’’ u Udruženju VAU „ARS“.
Kako biste objasnili ulogu književnika u društvu?
Antonela: Upoznavajući razne ljude različitih profesionalnih pozadina, koji se pored toga bave i pisanjem, razumela sam koliko je to što radim važno, pre svega, za mene. Stekla sam razne prijatelje od kojih sam naučila mnogo. Književnik je onaj što stavlja, ili pokušava da stavi, to što svi osećamo – u reči, u nadi da će se on ili neko drugi osećati manje usamljeno. Prvenstveno radim to za sebe, a kad sam krenula, nisam razmišljala da bih ikad mogla da imam neku ulogu. Čitajući dela iz prošlih godina vidim koliko su se moje vrednosti promenile i koliko nastavljam da se menjam kao osoba i pesnik. Uvek ću pisati zato što mi je to prirodno.
„Poezija Antonele Mik iz svog poetskog zelenila obećava ozbiljne uzlete kroz rastvaranje ograničenja u vidu linija njene poetske kutije nepravilnog oblika, napisala je u predgovoru za vašu knjigu Nikolina Nina Babić, jedna od osnivača VAU „Arsa“. Shodno sadržajima koje ste do sada podarili i očekivanjima književnih kritičara, pokušajte da objasnite pozicije za svoj spisateljski „start“, naime – da li podsticaj vašeg poetskog stvaralaštva izvire iz mladalačkog bunta i primećivanju u-svakom- vremenu-prisutnih „krivih Drina“ ili je vaša poezija izprovocirana isključivo stvaralačkom radošću i/ili kreativnim nagonom?
Antonela: Moje pisanje je krenulo kroz ljubav i stvaranje sopstvenog sveta a onda se pretvorilo u suočavanje sa onim stvarnim. Tihi ljudi čuju. Što mi je pomoglo u zabeležavanju svega što bih primetila oko sebe i pomislila da je važnije nego što drugi misle. Svako osećanje je ovde bitno, koliko god ponekad destruktivno. Sveska je moja vreća za boks.
Šta je uticalo na vaš pesnički jezik i stil? Ili ko?
Antonela: Kad sam otkrila da savremena poezija postoji, moj pogled na književnost se potpuno promenio. Koliko god volela prozu kao mala, poezija mi je ukrala oči. Čitanje je isuviše važno za osećaj u pisanju koji volim da zovem ritmom.
Tvoji uzori?
Antonela: Uvek su me inspirisali ambiciozni ili, po meni, uspešni ljudi iz ne samo sveta književnosti već i muzike, filmova, kao i mog života. Pre nekoliko meseci sam bila na „Rukopisima“ gde su gostovale dve književnice. Obe su me na svoj način podstakle samo pričanjem o svojim iskustvima u svetu i tome zašto pišu. Jedna od njih je dosta mlada objavila roman što me je ohrabrilo po pitanju toga u smislu da sam osetila olakšanje. Videla sam da roman ne mora biti pisan u nekoj izolovanoj kolibi na planini u osamdesetoj godini života, kao što nekad zamišljam proceduru. Poezija mi je za sada ipak u prvom planu.
Da možete, šta biste vašem gradu Pančevu poklonili, doneli…?
Antonela: Pored toga što sam rođena i odrasla ovde, Pančevo je nesporno moj omiljeni grad baš iz razloga što je pun talentovanih ljudi sa potencijalom, ali bih im svima donela još više snage volje. Mada bi i meni poslužilo. Naročito kad se približava zima.
NAJAVA
Kiša će, draga.
Ponesi kišobran
i padobran
jer
palo je kamenje
sa mojih bubrega,
a rosa isparila
sa tvojih kratkih lokni.
Ne znaš me, draga
ali, saznaćeš.
(Pesma objavljena u „Književnim novinama“ Udruženja književnika Srbije, a iz zbirke „Kutija nepravilnog oblika“, pesnikinje Antonele Mik, sedamnaestogodišnje maturantkinje iz Pančeva.)
autor teksta: G.V.