LjudiNaslovna

Viktor Vlajić, operski pevač: uspeh je pratiti ritam sopstvenog srca

Đorđe Viktor Vlajić ima 24 godine i isto toliko medalja dobijenih na mačevalačkim turnirima širom naše zemlje i inostranstva. Bio je balkanski pionirski mačevalački prvak i najbolji i najmlađi floretaš Beograda i Srbije.

Đorđe Viktor Vlajić u operi „Karmen“ rađen za Operosa festival u Herceg Novom

Iza njega su tri snimljena filma i spot za rusko tržište. Završio je srednju muzičku školu „Jovan Bandur“ u Pančevu, na odseku za klarinet, a nakon mačevanja i glume, ipak se odlučio za – opersko pevanje. Nakon uspešne muzičke godine, učešća na Operosi u Herceg Novom i na Muzičkom festivalu u Kustendorfu, ovu sezonu u „Madlenijanumu“ nastavlja operskom ulogom u „Jadnicima“, a pred usavršavanje u inostranstvu, tehnikama tenora ga obučava Prof. Dejan Pešić.

Lokalne vesti (u daljem tekstu – LV): Kojim bi muzičko – sudbinskim „znakom“ opisao trenutak kada prepoznaješ da želiš da se baviš operskim pevanjem?

Đorđe Viktor Vlajić (u daljem testu – Viktor): Od kada znam za sebe sam pevao: od sreće i radosti, od tuge, iz dosade, kada treba i kada ne treba. Krenulo je verovatno iz kade dok sam se kupao ili tuširao, kada me je fantastična akustika mog kupatila „ubedila“ da u meni ima nešto više…, da tu postoji ozbiljan talenat.

LV: Ko je tvoj pevački uzor i, valjda nije nemušto pitanje – i zašto?

Viktor: Ima ih mnogo. Bilo bi nezahvalno da bilo koga izdvojim. Doduše, kada je reč o operi i tehnici operskog pevanja, ipak bih izdvojio Jonasa Kaufmana (Jonas Kaufmann). Čovek poseduje glasovne dubine poput najboljeg baritona, a može da otpeva savršene visine bez da to zvuči stegnuto i usiljeno, što se često dešava pevačima sa dobrim vokalnim dubinama – da im visine budu teške i nespretne. Muzički uzori ljudskosti i čovečnosti su mi pevači koji više otvaraju dušu. Oni koji pevajući angažovano pričaju o problemima društva, o moralnim vrednostima… Oni koji daju smernice, nekakav moralni kompas, kao recimo Tupak, Eminem, Mos Def, Beogradski Sindikat… Sa druge strane, tehnike pevanja su raznovrsno raskošne i postoje savršeni umetnici u džezu, roku, u pop izvođenjima, poput Robi Vilijamsa, Tom Džonsa, Elvis Prilija, Kurt Elinga, Frenk Sinatre, Alisije Kejs, Net King Kola, Ed Širana i mnogi, mnogi drugi.

LV: Ukoliko te profesionalne vode odnesu van tvog grada, koji ćeš pančevački „kadar“ oživljavati negde tamo daleko?

Viktor: Pančevo je grad koji ću uvek nositi u srcu jer sam u njemu odrastao i jer sam ovde stekao prijateljstva sa ljudima koji su sa mnom od najranijeg detinjstva. To su momci i devojke koji su lojalni, ambiciozni i duhoviti.

Viktor Vlajić je imao zadovoljstvo da klarinet svira sa Nikolom Đuricom, jednim od naših najboljih klarinetista

LV: Šta do ovog trenutka smatraš svojim najvećim uspehom?

Viktor: Radjard Kipling je pesmu „Ako“ napisao i posvetio svom sinu. U toj pesmi postoji strofa koje se često setim: – Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste… Definicija uspeha mi se menja iz dana u dan. Verovatno bih nekim danima odgovorio da mi je najveći uspeh neka od mojih mačevalačkih medalja, a nekim drugim danima – da mi se najvećim uspehom čini filmska uloga u filmu „Kako su me ukrali Nemci“ ili jedan od mojih pevačkih performansa… Ali, ako bih stvarno razmislio, evo upravo sada, najvećim uspehom ipak smatram sve one „sitne stvari“: kada sam bio uz nekoga kome je bilo teško, kada sam nasmejao nekoga kome je u tom trenutku upravo to trebalo… Zvuči malo pohabano, ali eto, tako danas mislim. I hvala Bogu na svemu tome.

LV: Nije tajna da je Kraljevski mačevalački klub „Karađorđe“ u Pančevu, osnovan malo i tvojom „krivicom“. Naime, kao pionir si imao intenzivne treninge u Beogradu, u Mačevalačkom klubu „Železničar“. Roditelji su te bar tri puta nedeljno odvozili i vraćali sa treninga. Kada si postao pionirski šampion Balkana, odlučili su da osnuju Klub u Pančevu, kako bi mogao da intenziviraš treninge, a da ti ujedno ostane i dovoljno vremena za školske obaveze. Sa ove vremenske distance, da li muzika i sport jedno drugo podržavaju i ako je odgovor potvrdan, kako to objašnjavaš?

Viktor: Apsolutno podržavaju. Postoji mnogo, i previše konekcija muzike i sporta, muzike i fizičke aktivnosti. Za početak, zavirite u teretane ili sportske komplekse, pa 99 odsto ljudi sluša muziku tokom treninga. Mnogi sportisti su dodatnu motivaciju pronašli upravo u muzici. To potiče još od ranijih vremena kada su ljudi, uz ratni bubanj, hrabrili jedno drugo tokom odbrane svojih sela. Nije slučajno što borci u ring ili oktagon ulaze uz „svoju pesmu“. Umetničko klizanje takođe ne bi bilo sport koji jeste bez muzike, skakač u dalj, pred zalet, „traži“ ritam od publike koja to čini aplauzom i time takmičaru „ubrizgava“ neophodan adrenalin za skok. Šugar Rej Robinson je jedan od najvećih boksera svih vremena, a on kaže: – „Ritam je sve u boksu. Svaki pokret počinje iz srca i ili pratiš taj ritam, ili si u problemu“ Kada je o tome reč, mislim da ne postoji razlika između boksa i opere.

Autor: G.V.
Fotografije: privatna arhiva