SUBOTICA – Subotica je sredinom oktobra bila mesto gde se prošlost i sadašnjost susreću. Ne kroz hroniku i zvanične datume, već kroz priče žena koje su tu bile, stvarale, čuvale zajednicu, a istorija ih je gurala u fusnote. Festival sećanja, održan 17. i 18. oktobra u Art bioskopu „Aleksandar Lifka“, bio je upravo to: sećanje koje nije pasivno, već živo, angažovano i glasno.
Prvog dana program je počeo polaganjem venaca na bistu Aleksandra Lifke, pionira kinematografije. Otvorena je izložba karikatura „Monolit“ Darka Kovačevića, Aleksandar Erdeljanović je govorio o prvim srpskim i balkanskim filmovima, a zatim je prikazan film „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ iz 1911. godine i dokumentarac „Glumčina“ o Zoranu Radmiloviću. Subota je donela projekciju filma Dejana Mrkića „Letnja pozornica Palić“. Ali ono što je festival učinilo posebnim bila je tema drugog dana – žensko nasleđe i priča o Bunjevkama.
Tu je u prvi plan izašao rad Sandre Iršević, novinarke, teoretičarke medija, digitalne umetnice i doktorantkinje koja se godinama bavi nečim što zvuči prosto, a nije vraćanjem glasa ženama koje su oblikovale kulturu, a ostale nevidljive.
Ličnim putem do zajedničke priče
„Kada sam započela umetnički doktorski rad, bilo mi je jasno da se želim baviti temama koje su duboko ukorenjene u prostoru iz koga potičem“, kaže Sandra.
„Uglavnom se bavim istraživanjem žena, poznatih Subotičanki i onih koje su ostale zaboravljene, a dale su veliki doprinos kulturi, privredi, obrazovanju, medicini.“
Kao Bunjevka-Crnogorka, Sandra je odrastala sa pričama koje nisu stizale do udžbenika. Jezik sa posebnim ritmom, običaji koji su se prenosili kroz porodicu, žene koje su bile stub zajednice, sve to je bilo tu, ali nikada dovoljno vidljivo. I onda je, kako kaže, u jednom trenutku shvatila da nije samo posmatrač te priče, već neko ko ima odgovornost da je prenese dalje.
„Bunjevke su oduvek bile prisutne u svakodnevici, u običajima, u jeziku, ali nisu zauzimale mesto u zvaničnim narativima. Upravo to je bila početna tačka mog umetničkog istraživanja.“
Tri filma, tri žene, jedna misija
Na Festivalu sećanja Sandra je predstavila tri dokumentarna filma koja čine okosnicu njenog umetničkog doktorata. „Skulpture koje su oživele“ (2025), „Slikarka Angelina Mačković (1883–1966)“ (2024) i „Mara Đorđević Malagurska (1894–1971)“ (2021) nisu obični dokumentarci. To su, kako Sandra kaže, arhivi sećanja i mostovi prema budućnosti.
U filmu o Angelini Mačković prati život umetnice koja je kroz slikarstvo čuvala identitet Bunjevaca. Film o Mari Đorđević Malagurskoj osvetljava ženu intelektualku koja je uticala na obrazovanje i kulturu. A najnoviji rad, „Skulpture koje su oživele“, povezuje mitološke ženske figure sa savremenim pitanjima identiteta.
„Film ima sposobnost da oživi prošlost na način koji je blizak savremenom čoveku“, objašnjava Sandra.
„Vizuelni izraz može preneti emociju i iskustvo koje ne može stati u suve istorijske podatke. Kada govorim o Bunjevcima i Bunjevkama, ne govorim o prošlosti kao o muzeju, već o živom nasleđu.“
Njen rad nije zatvoren u okvire festivala. Živi i na sajtu bunjevke.ecofeminizam.com, digitalnom prostoru kulture sećanja gde se nalaze fotografije, video materijali, arhivska građa i teorijski tekstovi. To nije statičan arhiv, a to je prostor koji se širi i poziva zajednicu da učestvuje.
Ekofeminizam nije teorija, već život
Drugog dana festivala Sandra je održala master-klas „Kultura sećanja – Ekofeminizam i Bunjevke“. I tu je postalo jasno da njen rad nije akademsko teoretisanje, već nešto dublje.
„Za mene je ekofeminizam borba za ljudska prava“, rekla je. „Bunjevačka kultura je kroz vekove opstajala zahvaljujući ženskoj solidarnosti i svakodnevnim praksama žena. Te prakse nisu bile samo kulturne, već i ekološke. One su čuvale zajednicu, zemlju i jezik, i kroz to su čuvale sebe.“
U njenom istraživanju, Bunjevke nisu samo čuvarice tradicije. One su aktivne stvaraocе prostora – kulturnog, ekološkog, društvenog. I činile su to bez formalnog priznanja, kroz svakodnevicu koja je bila politički čin, mada se tako nije zvala.
„Kada radim sa starim fotografijama, dokumentima, svedočanstvima i sećanjima, zapravo razgovaram sa ženama koje više nisu među nama, ali čiji su životi utkali temelje zajednice“, kaže Sandra.
„Digitalni prostor i film omogućavaju mi da taj razgovor otvorim za mlađe generacije koje često nisu imale priliku da se upoznaju sa tim nasleđem.“
Ne nostalgija, već borba
Festival sećanja nije bio nostalgičan događaj. Bio je, kako je Sandra rekla, borba za sadašnjost i budućnost.
„Kultura sećanja nije pasivan čin. To je aktivna briga za zajednicu, to je čin ljubavi i otpora. Kada se sećamo Bunjevki i njihovog doprinosa, ne činimo to iz nostalgije, već iz potrebe da razumemo ko smo danas i kako su te žene oblikovale svet u kojem živimo.“
Njen cilj je jasan, vratiti ženski glas u kulturnu istoriju i dati mu mesto koje mu pripada.
„Bunjevke su kroz svoju svakodnevicu, kroz umetnost, kroz obrazovanje i kroz zajedničke prakse očuvale identitet zajednice. Moj projekat je pokušaj da taj rad postane vidljiv i da se
Ali možda je najvažnija zahvalnost ona koju dugujemo ženama čije priče Sandra Iršević izvlači iz senke. One su bile tu. I zaslužuju da ih čujemo.
foto: Aleksandar Šećerov
