Sara Vlajić iz Pančeva je masterirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Njen alat za rad je – harfa. Pančevo je jedan od pet gradova u Srbiji u kojima se u muzičkim školama izučava sviranje na ovom instrumentu, a pored Sare Vlajić, naša Muzička škola je iznedrila harfiskinje koje afirmišu Pančevo širom sveta: Ana Brateljević, Ana Marija Franc, Hana Paraušić, Emilija Đorđević…
Sara Vlajić se nedavno vratila iz Tokija gde je boravila na dvogodišnjim istraživačkim studijama, da bi – pored ostalog – oformila Etno trio „Na izvoru“ rešena da svoju muzičku karijeru nastavi – na izvoru, ovde u svojoj Srbiji.
Da li je tačno da si sa šest godina poželela da sviraš harfu koju do tada zapravo nisi videla?
A, pa, jesam je videla, u crtaću „Mačke iz visokog društva“ (smeh). Srećom, naš grad je jedan od malobrojnih u Srbiji sa muzičkom školom u kojoj se izučava ovaj instrument. Mami sam rekla da želim da naučim da sviram harfu i sa sedam godina sam upisala Muzičku školu u klasi Prof. mr Ivane Pejoske. Harfa je bila viša i teža od mene, tako da je mama morala da sedi uz mene dok vežbam da bi mi pridržavala instrument. I tako, dve godine. Kada sam završila osnovnu i upisala srednju muzičku, bilo je jasno da će mi harfa biti profesija i moji su roditelji prodali „hondu-džez“, automobil koji se kupili nekoliko meseci ranije, i od dobijenog novca mi omogućili da imam svoj instrument što mi je olakšalo vežbanje.
Kako si tada zamišljala budućnost? Postaješ solo-umetnica? Članica Filharmonije? Profesorka?
Kao devojčica sam sanjala da putujem, posećujem prašume i sviram divljim životinjama: lavovima, tigrovima, slonovima… Sve te zveri bi, maštala sam, čule muziku, prilazile bi harfi i meni, sele bi i uživale u muzici i nijedna me ne bi napala. Oduvek sam volela životinje i bila sam sigurna da ću ih zahvaljujući muzici koju sviram pripitomiti i maziti do mile volje. Prvo obeshrabrenje sam doživela kada sam shvatila koliko je komplikovano transportovati taj instrument. Međutim, još tokom studija na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sam dobila priliku da predajem u MŠ „Kornelije Stanković“. Divno iskustvo koje mi je otkrilo profesuru: teško i odgovorno, a tako plemenito zanimanje. I tu vidim svoju profesionalnu luku. Solistički nastupi jesu san svakog umetničkog izvođača, ali je to izraziti stres. Glumac, recimo, može zabunom da promeni red reči u rečenici, a da kasnije kaže da je to njegova autentična glumačka interpretacija. Izvođači na instrumentima ne poznaju tu vrstu slobode. Note su matematički precizne. Visinom, bojom, dužinom. I kao kada biste u iskazu 2 + 2 = 4, pokušali da pokažete da su 3 + 2 = 4 i ne biste uspeli, tako je i sa izvođačkom preciznošću. Divim se snazi takvih umetnika.
I umesto u džunglu, otišla si u Tokijo?
To je isto (smeh). Šalu na stranu, Tokijo mi je bio preakcentovan: druga kultura, druga rasa, drugi jezik, drugačije pismo, drugačija hrana, nebo. Koliko god da su divne trešnje u cvetu, a jedan od najvećih Ueno parkova sa mnoštvom trešnjinih krošnji je upravo na putu od stana u kojem sam bila do Gei Dai Fakulteta gde sam otišla na postdiplomske studije kao stipendista japanske Vlade… – previše je suprotnosti koje mi nisu prijale. Tako da sam masterirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a u Tokiju pohađala dve godine istraživačkih studija. U svakom slučaju dragoceno iskustvo.
A iz Japana si se vratila na izvor.
U svakom smislu te reči. Ovde je izvor pravoslavnog duha koji mi nedostaje, koji me hrani. I koji me hrabri, jer sam ovde, evo za nepuna tri meseca, pokrenula Etno trio „Na izvoru“. Uz muzičke aranžmane urađene za harfu, sviram i pevam stare srpske pesme sa još dve devojke, Anđelijom Ćirić i Anđelijom Stojanović. Prvi nastup je bio nedavno, zahvaljujući ocu Arseniju, koji me je pozvao da sviram povodom manastirske slave Sv. Petar i Pavle, a onda su drugarice priskočile u pomoć da bi sve bilo što lepše i kvalitetnije. Bilo je lepo i evo, 24. avgusta učestvujemo na „Just Out – Manasija“ festivalu, na jednoj od najvećih evropskih viteških manifestacija.
Imaš priličan broj priznanja. Koja ti je nagrada najznačajnija?
Još se nije dogodila nagrada koja će mi biti značajnija od osećaja da sam nešto baš dobro odsvirala. Da me je muzika uzela za obe ruke i povela, a ja publiku, pa makar je činili samo moja braća i sestra. Pored toga što su dragocene za „si-vijeve“ i što nas čine radosnim u trenutku kada ih dobijamo, nagrade su uvek, makar delimično, rezultat sticaja okolnosti, subjektivizama i protekcionizama. Ovo ne kažem da bih ih omalovažila, već da bih podvukla da je najvažniji kontinuirani rad na sebi uz zauzdavanje taštine i sujete koje su najveći neprijatelji umetnika. I znate šta me još čini srećnom? Nekadašnji i sadašnji Pančevci. Moćne senke Predića, Pupina, Crnjanskog, Antića… Sjajni: Vera Carina, Mihailo Jović, Ognjen Popović, Dušan Ivanišević… o kojima se zna i lepo govori i van Srbije, a moji su sugrađani, nekad profesori, sada kolege. I ponosna sam što sam i ja jedna od onih zbog kojih moj grad s pravom ističe slogan: Pametna budućnost Pančeva.
Tekst je nastao u okviru projekta „Razvoj i unapređenje informisanja mladih“ koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Centar za informisanje, obrazovanje i preduzetništvo „Oblak“ i redakcija portala „Lokalne vesti“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.