KulturaLjudiNaslovna

Hana Paraušić, harfistkinja: umesto u Arizoni karijeru nastavila u Zagrebu

Hana Paraušić je harfistkinja iz Pančeva koja već neko vreme živi i radi u Zagrebu. Talentovana, vredna, kreativna, drugačija i prelepa sa budućnošću koja će ostati zabeležena!

Osim što je u intervjuu za naš portal obelodanila kako se iz Pančeva, preko Arizone, stiže u Zagreb, po prvi put je podelila pesmu koju joj je za 17-i rođendan poklonio još jedan veliki Pančevac, njen deda, književnik i profesor filozofije – Momčilo Paraušić. Hvala, Hana.

(Novinarka koji potpisuje ovaj tekst, koristi priliku da prizna, da svojim muziciranjem uspevaju da je dovedu do katarzičnih suza tri harfistkinje, sve tri vezane za naš grad: mr Ivana Pejoska, svojevremeno profesorka harfe u pančevačkoj MŠ „Jovan Bandur“, Sara Vlajić i Hana Paraušić, obe iz Pančeva)

Na slici: Hana Paraušić (foto: Pero Penx; Stajling: Ines Zrnc Gregorina LIAP)

Lokalne vesti (u daljem tekstu – LV): Hana, kako se dogodio Zagreb?

Hana Paraušić (u daljem tekstu – Hana): Kada sam upisala muzičku školu još uvek je profesorka bila Milica Barić, doajen harfizma u Jugoslaviji. Međutim, klasu je vrlo brzo preuzela mlada profesorka Ivana Pejoska. „Kliknule smo“ i mogu reći da je ona zaslužna za ljubav premu instrumentu i klasičnoj muzici. Druženje je trajalo do 2008, kada je Ivana prešla u MŠ „Stanković“ u Beogradu. Pančevačku klasu nasledila je isto tako mlada Milica Milanović, ali ja sam osećala potrebu da idem dalje i sa 16 godina upisujem Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu u klasi Prof. Ljiljane Nestorovske. Usledila su mnoga takmičenja, koncerti, projekti, orkestri… Nakon master studija završila sam i specijalističke, odnosno postdiplomske studije, i moje formalno obrazovanje se konačno završava 2015. godine. Tokom poslednjih godina studiranja radila sam u MŠ „Josif Marinković“ u Vršcu u kojoj sam za ostvarene rezultate dobila Pokrajinsku nagradu za najboljeg nastavnika u području muzike, a istovremeno sam bila honorarno angažovana i u Simfonijskom orkestru RTS-a.
Zagreb se desio na putu za Arizonu, gde sam bila primljena na doktorske studije. Kada je jednog dana morao da dođe kraj mog pedagoškog rada u Vršcu, istog momenta se pojavila audicija za mesto harfiste u Hrvatskom narodnom kazalištu. Poslednje što sam očekivala jeste da pobedim, izašla sam na audiciju radi testiranja sebe, ali izgleda da je neko imao neke druge planove. Otišla sam decembra 2016, sa idejom da uštedim novac za avionsku kartu za USA, a još nisam ni aplicirala za vizu. Nakon nekoliko meseci donela sam odluku da ipak ostanem u Zagrebu, možda najteža odluka koja sam ikada morala da donesem: da ipak ne idem na drugi kraj sveta. Zahvalila sam ljudima u Arizoni i vremenom prestala da mislim „kad bi baba bila deda“…

LV: Kako objašnjavaš veliki broj uspešnih harfistkinja u Pančevu?

Hana: Najpre, mislim da je Pančevo prepuno kreativnih ljudi. A, broj uspešnih harfista? Odgovor je očit: kvalitetni profesori koje sam pomenula na samom početku i dobra škola.

LV: Tvoj deda, Momčilo Paraušić, bio je jedan od najomiljenijih profesora a predavao je filozofiju u pančevačkoj Gimnaziji. Sećaš li se nečega što danas možeš nazvati samo vašom uspomenom?

Hana: Znam da su ga ondašnji gimnazijalci obožavali, da je, recimo, često izvodio učenike na Kej u toku nastave. Preneo mi je ljubav prema knjizi i poeziji. Na moj 17-i rođendan napisao je pesmu „Hanini prsti“ gde je iskazao svu ljubav i ponos što sam odabrala umetnički put i mislim da je najbolji odgovor na ovo pitanje, deo te pesme:

„… Posle usnulih munja,
dugini svodovi i lukovi.
Ispod njih deca trče po rosi,
unose u kuće na dlanovima
bele lešnike i orahe.
Na krovu sunce,
Ispod zvezda žice…“

LV: Postoje li u Pančevu nekakvi posebni „kadrovi“ koje prvo prizoveš u sećanje kada se uželiš svog grada?

Hana: Tamiški kej u proleće i jesen je nešto što ne mogu da izbrišem. Park i Krug, leti. Moja kuća i dvorište, porodica. Ako mislim na društvo, onda je to svakako Štab Pogon.

LV: Da li je harfa bio tvoj san kada si bila devojčica?

Hana: Ne sećam se da sam imala takvih želja, samo sam htela da se igram. Valjda. Kada sam već bila u Muzičkoj, imali smo pismeni rad u školi i ja sam pisala kako ću jednog dana biti dvorska harfiskinja Princa od Velsa. Hahahaha, baš slatko.

LV: Za trenutke kada se život uzburka nervozom, pokloni čitaocima portala Pančevo MojKraj muzičku numeru koju voliš da slušaš u sličnim situacijama.

Hana: Zapravo, u poslednje vreme volim tišinu, muzika mi je za zabavu. Ako je neobavezna pozadina onda svakako preporučujem www.radioswissjazz.ch. Uvek ću rado poslušati Vagnera – Lohengrin Prelude, kao i Mahlera – Adagietto iz 5. simfonije.

LV: Tvoji dalji planovi su…?

Hana: Pored toga što je počela još jedna kazališna sezona i kuhaju se premijere, prva će biti Madamme Butterfly Pučinija. Paralelno pripremam Mocartov Koncert za flautu i harfu koji ću izvesti sa Hrvatskim komornim orkestrom u Hrvatskom glazbenom zavodu početkom novembra, sa gostima iz Njujorka. Nakon toga trebalo bi da održim recital u Arheološkom muzeju, a možda svratim i do Pančeva sa istim ciljem.

LV: Šta smatraš svojim dosadašnjim najvećim uspehom?

Hana: Moj najveći uspeh je što od pre godinu i nešto dana konačno imam svoj instrument. Kupila sam ga bez ičije pomoći, samo svojim radom. Volim da kažem kako konačno imam svoje ruke i noge.

 

Na slici: Hana Paraušić (foto: Pero Penx; Stajling: Ines Zrnc Gregorina LIAP)

 

Autorka: G. Vlajić
Noseća fotografija: Matija Jelić

Lajkuj i podeli s prijateljima:

Comments (1)

  1. […] Uzelac je, pored harfistkinje Hane Paraušić, još jedna naša sugrađanka koju je umetnička biografija odvela da živi i radi u Zagreb […]

Comments are closed.