Balerina iz Pančeva Tatjana Tatić ima tek 25 godina, a postigla je skoro sve što se može postići u baletskoj umetnosti. Igra glavne uloge u najpoznatijim baletima, nastupa sa svetski poznatim baletskim igračima i na baletskim scenama širom sveta.
Ona je Prva balerina Narodnog pozorišta u Beogradu. Igra u celokupnom repertoaru Narodnog pozorišta, a glavne uloge tumači u baletima „Labudovo jezero“, „Kopelija“, „Don Kihot“, „Uspavana lepotica“, „Krcko Oraščić“, i drugi.
Članica je svetske trupe čuvenog Sergeja Polunjina.
Brojna su gostovanja iza nje: Moskva, Tel Aviv, London, Beč, Guandžou, Verona, Berlin, Maribor, Ljubljana, Sarajevo, Sofija, Katania, Taormina, Bratislava, Gent, Brisel, Antverpen…
U intervjuu za naš portal govorila je o svojim profesionalnim postignućima, baletskim ulogama, nagradama, svetskim baletskim scenama, ali i zašto voli rodno Pančevo.
Pandemija virusa korona veoma je uticala i na baletske igrače i mnogi od njih, poput Tatjane Tatić, nisu zaigrali pred publikom još od marta ove godine. Konačno su vrata pozorišta otvorena, još uvek nije moguće izvođenje bogatog pozorišnog i baletskog repertoara, ali se ponešto ipak priprema.
Zato smo sa našom sagovornicom prvo razgovarali o tome šta trenutno radi i da li zna šta će uskoro biti na repertoaru Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu koji je njena matična kuća?
Počeli smo sa radom 20. avgusta. U pripremi su baletske predstave, tačnije jednočinke, zbog publike, da ne bi bilo pauze. To su uglavnom savremeni baleti. Rečeno je da će u Sali biti svako drugo mesto obeleženo odnosno dozvoljeno za sedenje. Prve predstave biće te jednočinke gde nema mnogo ljudi ni na sceni. Povodom 160 godina od rođenja Čajkovskog 1. oktobra biće organizovan Gala koncert. Izvešćemo numere iz svih baleta koje je on komponovao. Počeli smo sa vežbama, ovih dana ćemo polako početi i sa probama. Nastupiću na koncertu tog 1. oktobra, gde ću odigrati deo iz crnog labuda.
Kako je pandemija uticala na balet i posebno na baletske igrače imajući u vidu da morate da imate besprekornu fizičku formu i svakodnevno da vežbate?
Pauzirali smo od 15. marta kad je proglašeno vanredno stanje. Meni lično to je bilo jako strašno, jer je to bilo nedelju dana pred premijeru baleta „Bajadera“ gde igram glavnu ulogu. Tu ulogu sam mesecima spremala. Onda smo stali, do kraja maja nismo ništa radili, a onda smo počeli da vežbamo ponovo. Očekivali smo da ćemo održati otvoreni koncert na Tašmajdanu. U međuvremenu je i to otkazano. Zatim smo otišli na godišnji odmor koji je i inače od 1. jula do 20. avgusta, kada smo ponovo počeli da radimo. Tokom karantina svi smo morali da se snalazimo kod kuće. Ja sam to vreme iskoristila da se odmorim i da izlečim hronične povrede, i uspela sam u tome.
Koliko će vremena biti potrebno da se uđe u vrhunsku formu, zavisi prvenstveno od repertoara. Tatjana Tatić kaže da trenutno na repertoaru nije ništa zahtevno.
Nisu u pitanju tročasovne predstave, samo su koncerti i deonice. I to je zahtevno, ali dosta manje vremena treba da se spremi za dobar nastup. Na primer, za ovaj deo iz crnog labuda koji ću igrati na Gala koncertu mogu da se spremim za nedelju i po do dve. Da je u pitanju cela predstava, spremanje bi moralo da traje najmanje mesec dana.
Izvesno je da zbog pandemije i dalje neće biti velikih pozorišnih predstava. Osim na Gala koncertu, gde će publika u skorije vreme moći da Vas vidi?
Što se tiče „Bajadere“ čija je premijera bila planirana za mart, za sada se ne zna sa sigurnošću kada će doći na red. Mi trenutno ne možemo da radimo sa orkestrom, jer orkestar ne može da bude u orkestarskoj rupi, a za balet oni ne mogu da budu na sceni. Ne može ni da se pušta traka na kojoj su nasnimljene muzičke numere. Nadala sam se da će premijera „Bajadere“ ipak biti negde do kraja godine. I dalje se nadam, iako je sada verovatnoća za to sve manja. Vanredno stanje i pandemija virusa korona i dalje utiču na rad pozorišta, pre svega na baletske igrače. Mi minimalno radimo sada, pokušavamo da napravimo neke koncerte koje u ovakvim uslovima možemo da izvodimo.
Očekuje me 25. septembra koncert sa Sergejem Polunjinom u Beogradu. S obzirom da ima srpski pasoš, može da dođe u Srbiju. Ne znam još uvek tačnu lokaciju gde će biti održan koncert, osim da će biti negde na Novom Beogradu. U pitanju je koncert za Fondaciju Sergej Polunjin koja stipendira talentovanu decu iz Srbije ali i drugih zemalja koji se školuju u inostranstvu kako bi bilo što bolji baletski igrači. Nas nekoliko koji smo već u njegovom timu ćemo odigrati, svako od nas po nešto.
Vanredno stanje i balet
U jednom periodu, u vreme vanrednog stanja, Narodno pozorište je svoja čuvena dela ponudilo publici onlajn, potpuno besplatno. Reakcije publike bile su odlične. Ali kako na to gledati Vi igrači? Scena i kontakt uživo su pretpostavljam nezamenljivi, uprkos tehnologiji?
Da, to ne može ni da se poredi. Čak ni ove vežbe to ne mogu da zamene. Volim balet, održavam svoje telo, ali scena je ovo zbog čega se mi ovim bavimo. Poslednji put na sceni bila sam 10. marta kada sam igrala „Labudovo jezero“. Sad više ne mogu da izdržim da ne budem na sceni. Vežbam redovno, ali bez scene to nije to. Na žalost, kultura kod nas nije baš rasprostranjena u dovoljnoj meri. Mi imamo publiku, sve predstave su nam uvek pune i publika nas uvek nagradi.
Ipak, emitovanjem baletskih predstava putem interneta mislim da se stiglo do većeg broja ljudi. Nadam se da će oni znati da je uživo mnogo bolje, jer tada može da se oseti svaka emocija. Kamera ne može da prenese emociju, bar ne u meri u kojoj biste to mogli da doživite kad ste u gledalištu. Još jedna stvar koja je loša, a tiče se Narodnog pozorišta je to što su sve predstave snimane starim kamerama, starom opremom zbog čega je kvalitet snimaka veoma loš. U redu je da ih imamo u arhivi, da pogledamo neku od predstava ili da se setimo neke koreografije, ali to nije za javno prikazivanje. Zapravo, bolje je emitovati u vanrednim situacijama išta nego ništa, ali ipak uživo izvođenje je nezamenljivo.
Kako ste provodili vreme tokom vanrednog stanja? Da li ste u tom periodu za sebe lično videli nešto pozitivno?
Izlečila sam hronične povrede. Cele prošle sezone sam se mučila, imala sam groznu povredu na stopalu i radila sam stalno preko strašnog bola. Ništa mi nije pomagalo. Svi doktori u Rusiji, Izraelu i Srbiji su rekli da takvu povredu može da izleči samo duža pauza. Karantin je dobro došao i povreda je sanirana. Inače, manje više isto sam provodila dane. Izlazila sam i napolje, gledala sam da budem u prirodi. Kad smo od petka bili zatvoreni, gledala sam da malo vežbam kod kuće, gledala sam neke serije i filmove. U to vreme Balet Narodnog pozorišta je radio video u kojem su svi igrači prikazali kako se kod kuće snalaze. Mama me je snimala na terasi, jer sam tamo imala ogradu uz koju sam nešto igrala. I psi su mi pravili društvo.
Postali ste članica svetske trupe čuvenog Sergeja Polunjina. Koliko Vam to znači?
Sergej Polunjin je trenutno možda najveća baletska svetska zvezda. Ima mnogo dobrih igrača, ali je trenutno on najveća zvezda. Svaki put ostanem bez teksta kad treba da iskažem koliko mi znači što sam deo njegovog tima. Zvao me je njegov menadžer koji je gledao moju premijeru „Labudovog jezera“. Kada me je prošle godine pozvao da se priključim timu Sergeja Polunjina, prvo sam pomislila da se neko šali sa mnom. Zvali su me prvo nekoliko puta da idem sa njima, a sada sam u stalnoj trupi koja putuje. Mesec dana sam tada bila u Moskvi sa njim. To je nešto neverovatno. Nikad nisam ni sanjala da će tako nešto da mi se desi.
Pandemija je loše uticala i na sve inostrane predstave. Taman ste dobili priliku da obiđete brojne svetske scene, međutim to je za sada obustavljeno, zar ne?
Da, imali smo zakazanu predstavu „Romeo i Julija“ sa Polunjinom u Londonu, u Royal Albert Holu. Predivna jedna scena koliko sam videla po fotografijama, jer na kraju nisam imala prilike da je vidim uživo. Ta predstava je pomerena za 6. maj sledeće godine. Takođe je trebalo da otputujem u Italiju, u Veronu, da nastupim ponovo u Veronskoj areni u kojoj se igra pred 13.000 ljudi. Mimo trupe Polunjina, trebalo je još jedan koncert da imam sa svojim partnerom u Italiji. Sve je to sada stalo. I pitanje je kada će biti realizovano.
Nastup za pamćenje pred 13.000 ljudi!
Koliko su za mlade baletske igrače važni angažmani u inostranstvu?
Prošle sezone sam puno putovala. U pet meseci obišla sam pet država. Negde sam se zadržavala po mesec dana, negde kraće i svaki put kad sam se vratila vratila sam se bar za 2% zrelija i lično i profesionalno. Ne može čovek da ne sazri bar malo, da vidi, da upozna, uporedi, da napreduje, pogotovo u mestima gde sam bila dugo. Uslovi za rad su vrhunski, počevši od sitnica koje u stvari nisu sitnice – garderobe, kupatila, normalni zidovi u zgradi, da nije sve otpalo, da nema pola fasade, kao što mi imamo u nekim ustanovama u Srbiji, pogotovo van Beograda. Svaki Kulturni centar u Srbiji je bukvalno na ivici raspada.
Koje iskustvo iz inostranstva Vam je bilo najupečatljivije?
Najupečatljivija mi je bila Verona u Italiji. Nastupila sam pred 13.000 ljudi. To nikad pre toga nisam doživela. Igrala sam u Sava centru pred oko 5.000 ljudi. To je isto bilo nezamislivo u poređenju sa Narodnim pozorištem. Veronu je teško opisati. Kada čujete kako vam 13.000 ljudi tapše i viče „Bravo“ neverovatan je osećaj. I posle toga kad smo izlazili čekalo nas je bar hiljadu ljudi ispred koji su vrištali, hteli da se slikaju s nama. Toga u Srbiji nema. Uverila sam se da su u svetu baletski igrači prave zvezde i ljudi znaju za njih.
Na kojim scenama u svetu priželjkujete da nastupite?
Boljšoj teatar u Moskvi, definitivno. Koliko god da je zapad možda preuzeo i vođstvo u baletu, Rusija je ipak i dalje stara škola. Zapad radi klasičan balet modernije. Rusija je neprevaziđena u klasičnom baletu i ni sa čim još uvek ne može da se poredi Boljšoj teatar. Ta scena, ta toplina pozorišta, teško je za opisati. Mnoga pozorišta u svetu sada izgledaju kao hale, nemaju toplinu, nemaju zlato neko, bordo tepih, bordo boje sa zlatom kao što ima naše Narodno pozorište koje je dosta toplo. Osećate se drugačije kad uđete u Boljšoj teatar. Nije hala neka, nije Sava centar. Prošla sam kroz Boljšoj teatar kad sam bila u Moskvi. Nadam se da ću imati priliku da zaigram na toj sceni.
Balet „Labudovo jezero“
Kažu da je za balerine u karijeri najvažnija uloga crnog i belog labuda (uloge Odete i Odilije) u baletu „Labudovo jezero“. Vi ste to već postigli prošle godine. Sada kada su se slegli utisci od premijere, prošlo je godinu dana, kako gledate na tu ulogu?
Sad je mnogo teže. Na premijeru sam izašla previše spremna. Dugo smo spremali i stvarno smo i partner i ja bili na visini zadatka. Ceo ansambal je bio spreman, ali sad pričam samo o nama. Igor Pastor i ja smo bili na visini zadatka s figurama, onako kako treba, mršavi, jaki, izdržali smo sve bez problema. Sad je potrebno minimum održavati taj nivo, a da ne pričam o napredovanju. U svakoj sledećoj predstavi sam napredovala, ali možda više umetnički nego tehnički. Umetnički napredujem kroz svaku predstavu, jer sve više osećam uloge i sve više mogu da se igram sa njima. Sve sam sigurnija na sceni da mogu da dodam i neki pokret rukom, okom, glavom. Ponekad samo jedan osmeh menja celu priču.
Da li je ostala neka uloga koju priželjkujete?
Da. To je „Bajadera“ koju sam spremala. Imam još da odigram „Bajaderu“ i „Žizelu“ da bih kompletirala ceo repertoar u Narodnom pozorištu. „Bajadera“ je uloga koju sam oduvek želela, osim „Labudovog jezera“ koje je oduvek i zauvek broj jedan. „Bajadera“ je vrlo teška uloga. Dok nisam počela da je spremam mislila sam da je „Labudovo jezero“ najteže. Ipak, „Labudovo jezero“ je meni sada već u telu, pa mi je sada lakše da igram. „Bajadera“ je drugačija. Uloga je predivna, vrlo emotivna i treba da umrem na sceni, da odglumim umiranje i ima jedan vrlo bolan monolog. Sa radošću čekam i „Žizelu“ da zaigram, jer je to vrlo romantičan balet. Takođe, umiranje, tragedija. Iako priželjkujem da odigram još ove dve uloge, i dalje mislim da ništa ne može da se poredi sa „Labudovim jezerom“.
Postoji li neki baletski igrač sa kojim biste voleli da zaigrate na sceni?
Umalo da mi se ispuni želja da zaigram sa Sergejem Polunjinom, ali onda se desio karantin. Sergej Polunjin je trebalo da igra našu verziju „Labudovog jezera“ u Beogradu, u Sava centru. Dobio je ponudu u kojoj je mogao da bira da li će da igra s balerinom iz Boljšoj teatra ili sa mnom. I on je izabrao mene. To je neverovatna čast. Da se sad to nikad i ne desi, meni je to ogromna čast. To mi je bila želja. On je sjajan igrač i čula sam da je sjajan partner. Nadam se da će mi se uskoro ta želja ostvariti.
Kako motivišete sebe da u svakoj narednoj predstavi nadmašite sebe, s obzirom da ste već sada dostigli skoro sve što je moglo da se postigne u baletu?
Baš zbog toga što sam mlada i što je još dosta godina karijere preda mnom i sad sam u najjačoj formi, a ova vrhunska forma će da traje još nekoliko godina, ne želim samo da ispišem svoju biografiju. Želim da svakom predstavom budem sve bolja i bolja. Takođe mi je cilj da igram i u inostranstvu, ali da ostanem u Narodnom pozorištu u Beogradu kao matičnoj kući. Želim da gostujem po predstavi u inostranstvu. Za to je potreban svakodnevni rad, dobar tim. Radim sa Duškom Dragičević koja je primabalerina u penziji. Bez nje ne bih postigla ni pola ovog. Ona je ta koja me gura kada klonem duhom, kada se ponekad i ja zasitim probanja jednog te istog mesec dana. Ona mi je značajna podrška.
Za razliku od mnogih mladih koji žele da grade karijeru u inostranstvu, vi ipak želite da ostanete u Srbiji. Zašto?
Ja sam oduvek htela da idem u inostranstvo, a onda sam i otišla. Škole u inostranstvu su sto puta bolje, ali nivo igrača po pozorištima, koja su internacionalne kompanije kao što je i naše Narodno pozorište, je različit. Imate vrhunskih igrača do onih koji deluju kao da su sa ulice ušli da igraju balet. Svega ima, isto kao i kod nas. Bila sam u inostranstvu. Videla sam gde je moje mesto. Nisam neko ko ne može da uspe tamo. Vrlo sam realna, mislim da bih itekako mogla da uspem tamo, ali sve je dosta hladnije. Sama profesija je hladnija. Na primer, u Engleskoj oni ne vole svoj posao. Baletski igrači ne smeju da mrze svoj posao, jer mi se bavimo umetnošću i potrebno je da se uživimo u svaku ulogu. Oni puno rade, kao i mi.
I ovde ja ponekad radim i po 12 sati i ne bežim od teškog i napornog rada, ali u Engleskoj, u Engleskom nacionalnom teatru, imaju toliko gostujućih predstava mesečno, nemaju svoje pozorište kao što mi imamo Narodno. Baza im je u Londonu, ali gostuju po Londonu, Mančesteru, Liverpulu, igraju po 30 i 40 predstava mesečno, što je ponekad dve ili tri dnevno, veoma je naporno i toliko omrznu svoj posao, da odustanu od igranja baleta već sa 25 godina.
Do koliko godina bi balerina mogla da igra sa istim elanom, snagom, u punoj formi?
Zavisi od osobe do osobe, ali sigurno može do četrdeset i neke, ajde da kažemo do 45. Zavisi od toga koliko vežbate dnevno, da li ste imali pauzu od na primer šest godina ili niste, da li ste ceo život u istom treningu. Naravno, zavisi i od tela, genetike. Kad razmišljam o sebi, nadam se da ću igrati bar još 15 godina.
Onog momenta kada budem videla da ne mogu da održavam nivo, ako to bude dosta ispod nivoa koji sam već postigla, ja ću da se povučem, jer želim da ostanem publici u sećanju u nekom svom najboljem izdanju. U ovim godinama moram da razmišljam šta ću ja da radim sa 40 ili 50 godina. Verovatno ću ići redovno na vežbe kako bih održavala svoje telo, ali moram da mislim i šta ću raditi kad prođe narednih petnaestak godina. Taj momenat će brzo doći.
Ljubav prema Pančevu
Nagrađivani ste svake godine za svoj rad. Dobitnica ste nagrade Narodnog pozorišta za uloge Odete i Odilije u baletu „Labudovo jezero“, 2019., dobitnica pohvale Narodnog pozorišta za uspešnu sezonu 2018., zatim nagrade „Radomir Vučić“ za najboljeg mladog igrača u sezoni 2016/2017. kao i dobitnica nagrade „Nataša Bošković“ za nastup u baletu „Kopelija“, 2016. godine. Koliko su te nagrade važne, pre svega za mlade balerine?
Naravno da sam presrećna i vrlo zahvalna kada dobijem neku nagradu ili pohvalu, ali to ne znači da smo tu stali. Te nagrade su meni više kao podsticaj da ostanem na tom nivou i da nastojim da se dodatno unapređujem. U baletu nikada nećete dostići savršenstvo. Savršeno ne postoji. Težimo savršenstvu, ali ga sigurno nikada nećemo dostići jer je to pre svega ljudsko telo, ali trudimo se da postignemo sve ono što piše u baletskom pravilniku.
I pored karijere u Beogradu i inostranstvu, i dalje živite u Pančevu. Zašto volite Pančevo?
Ja se smirim kad dođem u Pančevo. Volim Beograd, nije mi problem ni gužva. Vozim, snalazim se, ništa mi nije problem u Beogradu, ali onog momenta kada pređem most preko Tamiša, ja se smirim. Tenzija se nekako spusti, sve je sporije. Kuća mi je divna, na divnoj lokaciji, bukvalno imam svoj prilaz Tamišu, imam svoj mir, a opet sam u glavnoj ulici. Imam svoje životinje, koje ne bih mogla da imam u stanu. Odrasla sam ovde, svi prijatelji su mi ovde, a Beograd je na samo 12 minuta od Pančeva. Narodno pozorište je u centru Beograda, ne moram satima da se vozim da bih došla do posla. Mirno mi je ovde, Pančevo je ipak moj grad.
Autor teksta: V.J.P.
Autor fotografija: Srđan Mihić
Rad portala sufinansiran je u 2020. godini iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Napomena: Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
